Kad padne veče naši junaci kreću u potragu za devojkama koje bi mogle da im olakšaju usamljenost. Ono što ih udaljava od drugih ljudi, pa i od tih nedostižnih devojaka, nije njihov socijalni položaj i materijalno stanje već osetljivost i smisao za poeziju. Oni će te vrednosti sačuvati i kad sasvim odlutaju na margine društva i života. Njihov cilj je sama trka. 

“Nas dvojica smo posrtali pod teretom prljavštine, koju su na nas nabacali. Nikada više tumaranje kroz večernju pustoš grada. Nikada besplatne pice. Nikada dugo vreme I nepodnošljiva praznina. Nikada lelujanje travki I muzika iz oluka. Noćne partije šaha. Praskozorja na Adi Ciganliji. Nikada jeftine kafe u studentskim restoranima…

-  Ovo je strašno, reče Papi.
-  Zaista gadno.
-  Šta nam je sve to trebalo?
-  Pojma nemam.”
-  Neka nas san rastavi. Otići ćeš na prstima, je l' obećavaš?
-  Obećavam.
Poljubio sam je, odlazeći, sasvim meko, da je ne uznemirim.”