 |
Nensoleta dela Luna je knjiga o uzajamnosti, predanosti i požrtvovanju; afirmacija ljubavi čoveka i žene.
Mlada žena se oseća u svetu kao da je u malom čamcu nasred burnog okeana medu talasima koji svaki čas mogu da je potope. Ona se obraca za savet svom partneru: kome od raspoloživih psihologa da se obrati za pomoć. Čovek se udubljuje u problem, pretresa sve škole i psihoterapeutske pravce da bi se uverio u ono što je na samom početku mislio: njoj nije potreban psihijatar vec vera.
“...Kad sam odigao pogled s knjige, obujmio me je osmeh Nensolete dela Lune koja se vratila s pijace. Spustila je kotaricu punu voća i povrća, sa strane je virio i rep neke smrynute ribe.
- Toliko si se zadubio, pomislila sam da spavaš - rekla je.
- Možda sam samo sanjao, svako čitanje je vid sna.
- Potpuno si poludeo, baci te knjige i gledaj mene! - rekla je Nensoleta dela Luna.
- Ometaš me, dala si mi zadatak, sad trpi.
- Šta da skuvam?
- Ono što si smislila.
- Skuvaću ovu ribu.
Nisam hteo da se mešam u spremanje ručka. Uvek se posvađamo.
- Koji sam ti zadatak dala?
Eto, to su žene. Bića koja žive u trenutku.
Ili tačnije, takva je Nensoleta dela Luna: žena sto posto. Možda mi je zbog toga, na kraju krajeva, lakše nego s nekim osobama koje su težile ka tome da budu muškarci, kao da jednom paru nije dovoljan jedan muškarac..."
" ...Usred tog mraka počela je da se ocrtava, a yatim da svetli, da blista, traka po kojoj je naš čmac plovio kao da ga vuče i vodi sunčev zrak.
Pre no što smo poželeli da razumemo šta se dešava, nastupila je tišina, planine su se uklonile, unaokolo, ispod mirne površine mora svetlucnula bi poneka riba.
A pojavili su se i morski konjici, uvek dobar znak za putnike preko pučine..."
|
