Zakovitlanost mašte odvodiće junake ovog romana tokom jednog leta na prozaična mesta koja će njima izgledati kao prizori sna – plaže, bulevari, bašte, kafanice – u kome se prepliću stvarne žene i njihove neuhvatljive suštine, prijatelji koji iskrsavaju u novoj svetlosti, u kome lavovi sa Kalemegdanske tvrđave lete kao vesnici ljubavi sačuvanoj u očima koje nisu izgubile nevinost.

“To je bilo davno, nekog drugog leta, kao da ka`e Ponora. Opusti se. Otvori oči. Posmatraj. Ništa se nije promenilo…Sneg nisi primetio. Prvi sneg. Pogledaj, možemo da se grudvamo. Koga se još tiče neko drugo leto. Treba živeti.”